Nešto o đevreku i susamu

Gledala sad recept kako se u Turskoj pravi đevrek. Reč zvuči vrlo turski. Pa i jeste, ali, pogledam ja kod Dragane Amarilis, tamo piše da đavrk ili đevrek znači parče hleba. A đevrek je na turskom simit. Kako ispade kod nas đevrek, još nisam istražila. Dragana kaže ovako: “Đevrek nisam obrađivala posebno kao reč u rečniku, nalazi se u spisku, azbučnom, turcizama u srpskom jeziku. Na dnu strane sam navela izvore, konkretno za đevrek – A. Škaljić – Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku (zajedno sa navedenim značenjima). Ja bih dodala na Škaljićev prevod komad hleba – komad suvog, hrskavog hleba. Ono što bih još dodala: ђе̑врек, ђе̄вре̏ка м. врста симита, двопека, округла облика и сезамовим семеном посут колач. G. Elezović, Rečnik. Nisam stručnjak za turski jezik ali etimologija kaže sledeće, simit potiče iz arapske reči – samīd , fino mleveno brašno a đevrek od stare turske reči kegre- koja opsuje hrskavo stanje. Nastaje od reči kojom se označavala hrskavica, konkretno tako se zvala ušna kost.” Hvala na dragocenom doprinosu!  

U istom receptu, (klip je na mom omiljenom ruskom) se pominje susam, logično. Koji je i na turskom susam.

A na ruskom je kunžut. Od persijskog konjed, pa dodaju – probably via a Turkic language. Pa gde se onda do Turske izgubi kondžed Ili kunžud ili kunžut?

Pročitah članak na italijanskom da vidim odakle sad pa simit. Vele jedni da je od arapskog samid, rafinirano brašno. Drugi da ima veze sa rečju simsit, koja znači susam. Treći da reč ima veze sa nekim valjda ambarima za brašno, simithane.

Da vidimo sad susam. Susam potiče od latinskog naziva za biljku, sesamum ili sesama. Obično reči latinskog porekla u turski dođu direktnom pozajmicom iz francuskog, ali ovde ne bih rekla, jer bi onda bio sezam. I kad smo kod toga, setih se Ali Babine formule, “Sezame, otvori se”. Jedna od pretpostavki o poreklu te formule se zasniva na mahuni susama koja se otvori kad sazri. Ta mi se najviše dopada, pa ću samo nju pomenuti, ima sve u Wikipediji, koga zanimaju ostale dve.

I tako tursko parče hleba kod nas postade đevrek, a na turskom je drugačije, simit, osim u Izmiru, reče mi prijateljica Jesena, gde se zove gevrek, što znači nešto hrskavo, uglavnom, kaže ovako: In İzmir, simit is known as gevrek (“crisp”).

Kondžed pak, lutanjima kroz Orijent stiže do Rusa kao kunžut, a Turci uzeše latinsku reč susam.

Štob’ rek’o Obeliks: “Baš su ludi ovi Rimljani!” koji s celom pričom nemaju veze, osim što sam od Italijana uzela sliku i podatke iz teksta.

Ima i kod Milje u Slovopresu zanimljiv tekst koji jednim delom donekle dopunjuje ovaj moj, a inače ga toplo preporučujem.

Čoček i Kuček erotski ples, moda i igre od Persije do Londona

Autor

Jasmina Böttcher-Djuric

Vekovima nam fantazija evropskih hronista i slikara sugeriše da je harem bio mesto orgija, trbušnjaka, golotinje i erotskih zabava koje je sultan priredjivao sa svojim ženama, koje su polugole igrale ispred njega. Ta fantazija je smatrana vrhom sultanove zabave iz koje je protekao taj takozvani orijentalni ples, koji se je proširio Balkanom i ostao kao nasleđe od Turaka. Zaboravite to, iznad svih zabava koje su upražnjavali sultani je stojao „Kuček“, a golotinja, orgije i seksualitet su u sultanovom haremu bili tabu, bar što se žena tiče. Harem je bio mesto reprodukcije, a ne zabave za sultane.

Kuček je priča za sebe. Kučeci su bili mladiċi sa lepim igledom, koji su izvodili, potpuno obučeni u žensko odelo i našminkani razne igre, među njima i trbušni ples. Taj običaj je uveden u vreme Murata II (1421-51), koji je bio biseksualan i te igrače doveo iz Persije, odakle taj običaj potiče, pa je u 16-19 veku dostigao vrhunac u osmanskom haremu. Mladiċi su specijalno regrutovani među hrišċanima i posebno među Romima, godinama školovani i negovani, da bi zadržali svoju lepotu, bili su dobro plaċeni i kada bi dostigli određenu starost, čak puštani iz ropstva, što se ni vezirima nije događalo. Imali su absolutno zaštiċen status, iako je veċina njih bila vidno homoseksualna i stojali su zbog njihovog zanata „iznad“ Šarije, pa su smeli da nastupaju i u haremu pred ženama sultana. Ovi zabavljači su bili popularniji i od pravih trbušnih plesačica, koje su u tavernama bile zabranjene, veċ su nastupale samo u bordelima, uglavnom arapske robinje iz Egipta i Nubije. Mnogi sultani su držali čitave trupe kučeka u zasebnom delu harema, iz čijih su redova birali ljubavnike. Jedan od poznatih sultana je bio i Murad IV, za čiji je harem mladiće u Skoplju nabavljao njegov dugogodšnji ljubavnik Evlija Ćelebije, kasnije poznat kao putopisac.

Circa 1590/1. god – Codex Vindobonensis, muški plesači na dvoru sultana Murada III. Bartolemeo di Pezzana, diplomata i slikar na dvoru sultana od 1586-1591.

Inače kuček, persijski Khuchak,turski çuçek (Köcek) – Mlad, mladiċ, nema ništa sa današnjim čočekom- çyçek, koji je nastao na balkanskim prostorima i u Osmanskom carstvu je smatran za jevtinu i vulgarnu igru Cigana/ Roma, tako da je do 1828 bio absolutno zabranjen Osmanlijama muslimanima.

Veziri, valije, age i begovi su u 16. Veku počeli da sa sobom vode trupe kučeka, pa se je ta vrsta muzike proširila i do Budima. Tu takozvanu, orijentalnu muziku su svirale vojne kapele, a mali romski dečaci su uz nju igrali na ulicama, za vreme parade. Ženama je ta vrsta plesa bila zabranjena. U toku 17. Veka se ova igra širi po svim osmanskim palatama na Balkanu. Naročito u Srbiji, Rumuniji I Bugarskoj, gde je živeo veliki broj Roma, počelo je profesionalno bavljenje kučekom. Romi su birali najlepšu mušku decu, veċinom krali i otimali belu decu sa loknama, koju su prodavali u škole kučeka, gde je obrazovanje počinjalo sa 9-12 godina. Najbolji su odvođeni u Skoplje i Istanbul, a iz njihovih redova su kao i konkubine regrutovani kučeci za sultanov harem i palate vezira. Na vrhuncu njegove popularnosti i zahvaljujuċi kafezu, kada su u Istanbulu i u balkanskim provincijama živela i po 50 princa u svojim haremima, oko 1000 vezira I valija, je broj kučuka porastao na preko 10000 hiljade, pa je regrutacija uzela obim kao kod janičara, to jest zamenila je janičare, koji više nisu regrutovani. Od 17.-19. veka je kuček bio u Turskoj ograničen samo na palate i taverne i bilo je zabranjeno javno izvodjenje. U Evropu stižu kučeci kupljeni na turskim bazarima početkom 18. veka, naročito u Londonu je ova vrsta zabave moderna, jer je sa putopisima iz Orijenta u englesku prestonicu stižu i robovi.

Kuček početkom 20. Veka (Izvor Alžir, Skoplje)

Za to vreme se na Balkanu razvija jedna druga igra ČoČek, ili pravilno koček, osmansko turski cycek, moderno cücük, je nasto iz kučeka, to jest igrao se uz tu muziku, koja je bila persijskog karaktera i doneta je sa vojnicima na Balkan. Prvi čočeci su bili mladiċi, ženama je bilo javno izvodjenje plesova zabranjeno, kao i sviranje i igranje uz muške orkestre. Kao i u Istanbulu je čoček igran prvo u kuċama bogatih, kasnije u kasarnama, kao razonoda za vojnike, a služio je i za regrutaciju mladiċa za homofilne veze, pa je na kraju stigao i na ulice, gde su kučeci javno prodavani bogatim “gazdama” kao seksualni robovi, ovde mora da se doda da su i hrišćani bili ljubitelji ove vrste zabave. Sve do 19. Veka je čoček ostao igra Roma I Cigana, koji su javno izvodili uglavnom muškarci. Proterivanjem Muslimana sa severnog Balkana, sa njima se seli I čoček na jug, zbog velikog broja isalmizovanih Roma, koji su prinuđeni da prime hrišćanstvo. U isto vreme sa potiskivanjem Muslimana na jug, se u gradskoj sredini razvija solidarnost sa islamizovanim “Slavenima” kako su muslimanski Balkanci zvani ili “Poturicama”uvodjenjem takozvane turske mode, naročito kod bogatih I dokonih gradjanki, koje počinju da se nose po “Turski”, što je fermanom iz 1739 hrišćanskim ženama bilo zabranjeno, prvensteveno šalvare, i kratke prsluke, kaftane I dolame, kao i papuče. Greškom se čoček u južnoj Srbiji smatra “Turskom” igrom i ulazi i u gradske kuċe bogatih trgovaca naročito u Vranju, Nišu, Skoplju, Kumanovu, Prizrenu, Peċi I Solunu.

Istanbul 19. Vek, ulični igrač

Ova igra zatiče tursku modu, pa se iz ta dva elementa stvara novi žanr igra takozvani orijentalni ples- čoček. Zabrana nošenja turske odeċe knjaza Miloša u Srbiji, kao i zabrana u Rumuniji u Bugarskoj dovodi do derta među bogatim ženama, koje se baš za inat nose po turski I takmiče u tome, koja ċe da sašije najlepše šalvare i da napravi najbogatije vezove na džumbetu, dolami I kaftanu, koje se sada prave od najelegantnijih I najskupljih materiala I bogato vezu. Vez kopira 1:1 tursku haremsku modu iz Istanbula, pa se često preuzimaju I islamski motivi, kao i citati iz Kurana, a na kape i kaiševe se šiju takozvane turge, sitni okrugli novčići sa citatima iz Kurana, koji nisu platno sredstvo, već verski amuleti. Muslimanke počinju takodje da prate ovu modu, do tada su i one nosile duge haljine ili suknje preko šalvara, kako je bila direktiva posle 1739 iz Istanbula, dok sada i one počinju da nose svilene šalvare, kao neku vrstu pantalona, suknje se gube iz upotrebe. Uskoro počinju I Muslimanke na Balkanu da igraju čoček. U Istanbulu je čoček zabranjen, smatra se prljavim I previse erotskim, ali balkanski Muslimani I tako ne prate turske, veċ loklne običaje, pa tako preuzimaju i čoček od Cigana. Dok se sa dozvolom sultana Mahmuda II (1810-39) u Istanbul ulazi evropska moda I muzika, tek oslobodjen Balkan žali za “Pustim Turskim” kako Stevan Sremac I Bora Stankoviċ dva poznata srpska pisca pišu I preuzima sve više njihovu modu I muziku. Borina Koštana postaje simbol za tim žalom.

Krajem 19. Početkom 20. veka se situacija menja, nastankom nacionalnih država na Balkanu, pod uticajem crkve i legendi, koje treba da poseju mržnju prema svemu što je bilo tursko, muslimansko, čoček se vraċa Romima, turska moda napušta gradove, ali šalvare ostaju, sada kao prepoznatljiv znak za islamsku pripadnost. U rualnim sredinama naročito u Bosni, Makedoniji i na Kosovu su se šalvare zadržale do danas kod starijih žena i kao radna odeċa na polju. Dimije ili šalvare su postale tradicionalna nošnja na jugu Srbije, jugu Bugarske, Makedoniji, kod Albanaca i na nekim ostrvima u egejskom moru, kako kod muslimana tako I kod hrišċana. Šalvare kakve se danas nose, su modernim napravile dokone I bogate hrišċanke, a bogate muslimanke ih prihvatile kao svoju nošnju. Tu “nošnju” su odnele sa sobom i u Tursku tokom 20. Veka, te su zamenile tradicionalne turske šalvere, to jest pantalone ispod suknji.

Čoček je posle drugog svetskog rata postao ponovo popularan i kroz Jugoslaviju, a naročito kroz dva nacionalna Ansambla Tanec i Kolo krenuo u osvajanje sveta. Kod Turaka je bio i ostao ciganska igra, do danas, a igra se uglavnom za Ðurđevdan i javno na romskim svadbama. Goran Bregoviċ je ciganski melos I muzikom iz filma “Dom za vešanje” čoček napravio popularnim u celom svetu, pa i u Turskoj. Tek 90-ih godina I sa Bregoviċem I izbeglicama iz bivše Jugoslavije stiže čoček i u tursku javnost, gde se danas igra na privatnim slavljima. Javno na ulici je čoček samo deo Rumeli folklora, deo evropskih Turaka, iako je ova “muška” zabava nastala u Istanbulu i doneta na Balkan.

Moderni kuček

Köcek je zabranjen u Turskoj, mada je na svadbama do danas običaj da se igra, samo bez šminke I perike.

Vranjska Svita, sinonim za sve balkanske čočeke, prvi put izvedena posle 1960 god. je izmišljena koreografija, igru kao i nošnju je konstruisao poznati koreograf Branko Markovic za ansambl Kolo i zaista nema ništa sa turskim melosom.

Vranjanska svita

Šparherd- šporet-štednjak- Smederevac

Autor Jasmina Böttcher-Djuric 

Reč šporet dolazi iz nemačkog i sastavljena je od reči sparen- štedeti i Herd – ognjište. Prvi put se ova vrsta peći pojavljuje 1731 a proizveo ga je francuski zidar Cuvilliés kada je pravio kuhinju za Amalienburg u Minhenu. Peć je bila zidana od cigle, sa plotnom od tuča, na kojoj su bili otvori za lonce, francuski kaserole, pa je prvobitno tako i nazvan Kasserollen Herd. Kasnije je dodata kombinacija plotne i rerne, i od tada se naziva špar- herd. Šparherd je masovno počeo da se pravi posle velikog požara u Hesenu 1772, kada je u gradovima zabranjeno da se u kućama loži i kuva na otvorenoj vatri. Tvorevina je proizašla iz potrebe da se naročito u gradovima smanji potrošnja drva, jer su za grejanje, kuvanje i pečenje hleba bili potrebni nekoliko izvora, koji su ne samo trošili gomilu drva, nego i u zimsko doba prouzrokovali probleme oko skladištenja drva, kao i veliku zagađenost vazduha dimom i pepelom koji se je iznosio iz kuće. Kao i ime i šporet se preko Austro -Ugarske proširio na Balkan.

Prvi zidani šporeti su se pojavili u Vojvodini i Slavoniji u krejem 18. početkom 19. veka. U to vreme nastaju moderni i pokretni šporeti, tučani i obloženi šamotom, koji su bili tako teški, da su sastavljani na licu mesta. U gradovima nastaju na novim višespratnim kućama komini,na koji mogu dase priključe šporeti. U predelima pod turskom upravom se ova vrsta peći nije koristila, već tradicionalno ognjište, dok se hleb pekao van kuće u furuni. Tek sredinom 19. veka bogati Nemci i Česi koji se naseljavaju preko Dunava u Srbiju donose sa sobom i šparherd a austrougarski činovnici u Bosnu. Naročito u severnoj Srbiji i Šumadiji se ovaj izum veoma brzo prihvata.

Odomaćen reč “furuna” je pogrešan naziv za šporet, to zapravo je turski naziv za pečenjaru, pa su ove vrste peći koje su imale rernu (nemački Rohr) nazvane tako.

Krajem 19. i početkom 20. veka ubrzanom modernizacijom gradske sredine potreba za šporetima raste, pa se proizvodnja pojednostavljuje, šparherd se pravi od debelog pleha, jednostavan za prenošenje i upotrebu. Prva fabrika šporeta je osnovana 1923. God. u Smederevu. Uzor je nemački šporet pod nazivom Küchenhexe -kuhinjska veštica, mali tučani šporet na četiri nožice.

Licencu je dobio nemački AEG, koji je ubrzo usavršio kombinaciju šamota i emajla i Küchenhexe zamenio takozvanim „Smederevcem“, koji je potisao teške tučane šporete i plehane furune. Smederevo je 1928. počelo da izvozi ove šporete prvo u Nemačku, a kasnije i u druge zemlje. Fabrika šporeta je posle 1945 dobila ime „Milan Blagojević“ po narodnom heroju Milanu Blagojeviću- Špancu, a “Smederevac” je postao sinonim narodnog šporeta, koji je mogao svako da priušti.

Danas je Smederevac najpoznatiji srpski Brend, jer je 2004 dobio svetski priznatu povelju, da se šporeti na drva koji se prave po tom principu tako licenciraju kao „Smederevac“.

Sapletoh te gredom, al’ nije od drveta

U razgovoru s prijateljem pomenusmo reč gredom u značenju “usput”, “idući putem”. Meni istog trenutka pade na pamet arhaični (bar po mom poimanju) ruski izraz “на сон грядущий“, pred nastupajući, dolazeći san, pročačkam tu malo i saznam da se obično pominju “молитвы на сон грядущие”, dakle, molitve pred spavanje. To ima veze sa nekim dolaskom, približavanjem, hodanjem, nastupanjem, svašta nešto tu ima, a ja lenja, pa pokušam da smuvam Draganu da se ona ovim pozabavi, uradila bi to bolje i temeljnije od mene, a usput (gredom 🙂 ) malo traži ona, malo tražim ja, preplićemo se i dopunjujemo, i ovo će biti delo uzajamne inspiracije i pomoći.

Uglavnom, prvo što mi ona pomene je reč “uzgred”, koja svakako ima veze i sa ovim gredom, a i sinonim je već pominjanoj reči “usput”, ali – to nije sve! Ako pozovete u narednih pet minuta broj…. dobićete kao poklon dodatne senzacionalne podatke!

Dakle, ja sam prvo nabasala na ovo, u Vikipediji, razume se:

грясти

Etymology[edit]

From Old East Slavicгрѧсти(gręsti), from Proto-Slavic*gręsti(“to go”), from Proto-Indo-European*gʰrHdʰ-. Cognate with Latingradior, Sanskritगृध्यति(gṛdhyati, “to endeavour to gain, to covet”), Gothic𐌲𐍂𐌹𐌳(grid, “step”), Englishprogress, congress, ingress, grade.

Pronunciation[edit]

• IPA^(key): [ɡrʲɪˈsʲtʲi]
• Homophone: грести́ (grestí)

Pazite sad šta sve tu ima, od Proto-Slavic*gręsti, dođosmo i do kongresa, i do napretka, i do čina ili razreda, zavisi kako se gleda, a sve u smislu nekog pomicanja napred (za kongres mi baš nije jasno, ali valjda nam se na kongresu dešava napredak znanja, šire se vidici i tako to.

Dragana pomenu i ovo:

“…kod Daničića odnosno Vuka – … gredom Ruža pušku napunila, al u strahu nije potprašila, nar. pesma, to je od gresti koji je i starosrpski glagol”.

I dade mi i link za rusku vikipedijsku verziju, u kojoj se meni učini zanimljivo ovo:

Этимология

Происходит от праслав. grędti, от кот. в числе прочего произошли: ст.-слав.грѧсти (ἔρχομαι πορεύομαι; Cynp., Клоц.), русск. грясти, гряду, грянуть, укр. грянути, болг. греда́ «иду», сербохорв. гре́де̑м, грести, словенск. grédem; восходит к праиндоевр. *ghredh-, родственно лит.gridyti «идти, бродить» ирл.do-greinn «преследует», лат.gradior «шагаю», санскр.गृढ्यति (gṛdhyati) «быстро надвигаться». Использованы данные словаря М. Фасмера; см. Список литературы.

Opet nešto korača, nadolazi, ali meni posebno privuče pažnju reč “грянуть” – granuti, dakle, i Sunce kad grane, ono isto gre, ka’ ona karuca iz pisme, ‘stigospu 🙂

I da ne zaboravimo izvedeni oblik нагрянуть – nagrnuti. Eto, i to ima veze!

A čekajte sad, po ovim gredom koje nema veze s drvenom ili metalnom gredom malo pročeprkasmo, a nema li odista veze, i ako ima, koja je? Nešto po čemu može da se ide k’o preko mosta? Lupam, naravno, ponešto malo naučismo, a svaki doprinos je dobrodošao.

 

Veliko hvala koautorki Dragani.

 

Prepravljena stara beleška o španskoj kravi koja nije krava

U ovom blogu se bavim raznim jezičkim razmišljanjima, koja su izvesno zanimljiva jezikoljupcima, pa tako, na primer, a takvih članaka ima ili će ih biti i u ovom blogu, pravim paralelu između reči “paradajz”, “paradise”, “rajčica”, “pomidor”, što ne znači “zlatna jabuka”, kako mišljah i sama, već “jabuka ljubavi”, jer navodno paradajz ima afrodzijačka svojstva (hej, pa da, ne kažu li lepo naše komšije “biti narajcan”!!!!), ili se pak razmišlja o tome da li je medved “med jedajušči” ili “med vjedajušči” (to jest onaj koji zna gde je med). Mada, tu mi se nešto ne uklapa poljski, jer na poljskom se meda zove niedzwiedz, taj valjda ne zna da zna, ili kako? A meda nigde!

U svemu tome mi se vrteo po glavi nadasve simpatični vrancuski izraz koji glasi: “govoriti francuski kao španska krava”. Znala sam oduvek da to znači “loše govoriti francuski”, ali sam se pitala odakle izraz, a nisam proveravala.

Pa se tako od jutros mislim kakva je to sirota krava koja nije svaladala vrancusko mukanje, a i onako, uopšte, šta joj to treba u životu, da muče na vrancuskom umesto na rodnom španskom?

E sad, oni koji imaju neku ideju, neka je zapamte, pa kad za koji sekund pročitaju rešenje koje nađoh maločas na svemoćnom webu, neka svoje rešenje napišu u komentar, biće zabavno. Pogoditi mogu poznavaoci francuskog jezika i kulture, ali i druge sugestije mogu biti zanimljive.

A sada… tadaaaaaaaaaaaaaaaaaaammmmm… Evo rešenija:

The French expression parler le français comme une vache espagnole is a not very polite way of saying that someone barely speaks French – it’s full of mistakes, pronunciation is terrible, etc. You can, in theory, also use it with other languages, though probably Il parle l’espagnol comme une vache espagnole wouldn’t be the best way to criticize someone’s Spanish skills.

It is widely (though not universally) believed that the original expression was parler le français comme un Basque espagnol, and I suspect a sense of political correctness helped to turn “Basque” into “vache.” While obviously insulting to Basque people, the original expression did have the advantage of a certain logic. There are French-speaking Basques and Spanish-speaking Basques, and the latter would be more likely to make mistakes and have an accent, whereas cows – whatever their nationality – are not known to speak any human language. No matter how bad a person’s French might be, I find it hard to believe that all they can manage is meuh ! or ¡mu! (“moo” in French and Spanish, respectively 🙂 )

Example:
J’étudie le français depuis trois ans, mais je le parle toujours comme une vache espagnole !
I’ve been studying French for three years, but I still make tons of mistakes!

Sad znamo o čem se radi, to jest da krava nije krava.

Sad mi je nekako lakše.

Od bosanskog živciranja do poljske utučenosti i nazad

Pošto svojevremeno nisam redovno pratila seriju “Lud, zbunjen, normalan”, činim to sad, uveče, pred spavanje, ili kad se probudim noću, pa ne mogu da zaspim, opet me Fazlinovići uspavaju. Jeste da mi se Nokia sad nešto uzjogunila, pa se puni samo preko laptopa, preko punjača neće, tako da mi preostaje da se zadovoljim sa dve epizode, ili da prenesem lap u spavaću sobu, ali nije to tema…

Mnogo reči iz sarajevskog slenga sam naučila, ili obnovila. Svi znamo da je kokuz dekintiran, a da je tokmak valjda nekakva budaletina, i osnovana je pretpostavka da su te reči turskog porekla. Postoje, međutim, dve reči koje su privukle moju pažnju, jedna mi nekako zgodno zvuči “srkletit'”, a druga, “handrit'” mi je poznata iz drugog jezika, iz naslova je jasno da se radi o poljskom. U Saraj’vu, čini mi se na osnovu konteksta u seriji, znače isto – nemoj mi ići na živce. Nemoj me handrit, nemoj me srkletit’, nekako mu na isto dođe.

Vratim se ja tridesetak godina unazad i ukucam u gugl poljski izraz: “Mam chandrę” (ni Poljaci uvek nisu načisto da li se piše sa h ili sa ch, pravilno je sa ch, ali se svakako čita h). Kako sam i mislila, to znači – u depri sam, utučen sam, imam splin, blabla… Etimologija daje slabe rezultate, na jednom mestu nađoh da je poreklo rusko, turski sam pokušala da pročačkam, nisam uspela, e sad, moguće je da je u ruski došlo iz turskog, ne znam, ponestane mi ideja kako da nađem vezu, pa uguglam ovu drugu reč, “srkletiti”. Kad ono imam šta da vidim, bar u Vukajliji –

Srklet

Stara bosanska riječ.
Nešto što vas muči u dubini duše, stiska, kida, reži.
A ne znate šta je pravi razlog.
Apsolutna praznina u vama, stanje kada ne razmišljate, nemate emocija, ravnodušni ste.
Zarobljene misli koje ne mislite, negativni osjećaji koje ne osjećate, ljubav koju ne poimate.

Pa zar nije to isto što i poljska “chandra”? I onda ispada, u stvari, da kad Sarajliju handriš il’ srkletiš, da ga zapravo bacaš u depru, splin, bedak, you name it. U jednom komentaru stoji i ovo: Srklet je takodjer i sinonim za rad na brzinu. Kad vam kazu “nemoj samo srkletit.” Misle da posao odradite polako. Valjda zato da nikog ne bi dodatno nervirali, handrili, srkletili, dodajem ja.

A ovaj srklet je turskog porekla, garant, samo ne umem ni njega da pročačkam, uglavnom, sve ti je to, dragi čitaoče ili draga čitateljko, povezano. I poljska chandra i Fazlinovićevsko nerviranje.

I tražila sam neku sliku na kojoj se Izet besan napreže sikćući  “Nemoj me srkletit!”

Nisam našla adekvatnu, pa nadjem ovu koja mi se mnogo dopadne, baš su mi slatki Fazlinovići.

I očigledno ih niko ne handri, nit’ srkleti. 🙂

Pola dame, a ono kraljica…

Što bi rek’o glavni arhivator Đorđe Čvarkov: “Ne znam jesam li vam nekada to rekao, ali Živan, znate, on je *prigušenim šapatom* teeeeežak alkoholičar”.

E pa ja nikad nisam bila alkoholičar, ovo mi bio šlagvort. Ponekad bih umela da popijem čašicu ili dve žestokog pića, ili čašu vina, crnog, i veoma retko čašu piva. Vino sam pila pomalo i jedino u – Francuskoj, a gde bih drugde?

Međutim, dođem ja u prapostojbinu i ne sećam se kojim povodom kupim bocu Vranca, ovdašnjeg, sa Plantaža. Jaoooo, pa znaaaam!!!! To me navadila prijateljica još prošlog septembra u Igalu, i tad bih popila maksimum dve čaše za veče, ponekad. Ja Vranac, ona belo, svaka pred svojim elektronskim uređajem, pred spavanje.

Ovde, međutim, krenem da kupujem i pijem Vranac (bilo ovdašnji, bilo neki iz Srbije, ne sećam se koji baš) malko češće i odjednom skapiram da ja to mogu kao sok… Malo budem ošamućena, pijana tek u naznakama, ujutro malo boli glava, ali u principu, ništa strašno. A vino dobro za srce i cirkulaciju i za zdravlje uopšte, tako kažu, ko ume da se umeri. Ja ne umem, pa iz straha da pod stare dane ne postanem k’o Živan, izbegavam vino i da kupujem. Tako sam i cigare ostavila, jer je kod mene – il’ dve i po kutije, il’ ništa. Zato je već dugo – ništa.

I šta nas sad ona smara svojim potencijalnim alkoholizmom, pitate se vi. Pa evo, svi mi ovde kažu da ovaj jeftini flaširani Vranac i nije nešto jak, al’ zato domaće vino… Od priče o domaćem vinu stignemo, logično, do priče o DEMIDŽANI – naglašeno a je kratko, to je ovdašnja varijanta, dok u Niskoj Hercegovini kažu DEMIDŽOOOOONA. I sad ja sva važna kažem: “Pa daaaaaa, to je reč francuskoga porekla, demi- pola, ali zašto žana (Jeanne), šta, ta boca je kao pola neke Žane?”, jer sam evo punih 48 godina, koliko govorim francuski, bila apsolutno uverena da naziv boce glasi na francuskom “demi-jeanne”. Prijatelj mi kaže: “Ma ne, to sigurno potiče iz italijanskog…” tu priča krene drugim tokom, i ja se danas dosetim da se na italijanskom pola ne kaže demi, bar ne da ja znam, i konačno ukucam u gugl “demi-jeanne”. I otpadne mi vilica!!!!! Jer – uopšte se ne kaže “demi-jeanne” već “dame-jeanne”.

 

Beše, naime, nekada u 14. veku neka kraljica, tačnije Đovana I (evo je iznad), koja jeste bila proterana iz rodnog Napulja (izvini, prijatelju, al’ opet sama reč nema veze s Italijom), pa se sklonila u svoju grofoviju u Provansi (izvor Wikipedia, prevod i adaptacija by me) i tu se, normalno, zvala Jeanne. Počne neka gadna oluja i ona se skloni u skromni dvorac nekakvog staklara. Tu je prespavala, a ujutro izrazila želju da gleda pravljenje boca. Staklara uhvatila trema pa naduvao ogromnu bocu kojoj su se svi divili. On odluči da je pusti u proizvodnju i da je nazove “reine-Jeanne”, ali skromna kraljica mu predloži da se boca ipak nazove “dame-jeanne”. Veliku bocu je staklar zaštitio spletenim prućem.

I onda krenu varijante – na engleskom demi-john ili domi-john (Wikipedia se tu poziva na isti ovaj francuski izvor), a ispod ove fotografije

 

u engleskoj verziji piše: A Bulgarian demijohn (damadzhana)

Pa, braćo Bugari, mogli ste u porodilištu da mi doša’nete da je dama, a ne pola dame, kad sam već imala to zadovoljstvo da se rodim u vašem glavnom gradu.

Dama, nego šta, nikako pola dame, i to ni manje, ni više napuljska kraljica Đovana.

Dakle, kako god govorili, demidžana, demidžooooona, damadžana, sve je to bilo zbog oluje, duvanja stakla, treme i skromnosti.

A ne znam jesam li vam već rekla, vino izbegavam jer ne bih da se provedem k’o Živan koji je *prigušenim šapatom* teeeeeežak alkoholičar.

La chambre des mots – un peu d’étymologie ailleurs

Linkovi ka tekstovima u mom blogu na francuskom, na istu temu, koje ću prevoditi i ovde.

• Des langues et des mots
• Les esclaves automatisés travaillent
• Maman et papa
• La pomme d’amour paradisiaque
• La pomme d’amour, suite
• Proteus anguinus
• De l’utilité de regarder la télé
• Encore un peu d’étymologie
• Surprise très agréable
• La lune de miel

• May 2006

Salata od rajskog voća

Postoji nešto što mi je zagonetka već godinama,  a opet,  kao poznata lenština, nikad nisam temeljno istražila to pitanje. Radi se,  naime,  o paradajzu.

Ne,  neću govoriti o njegovom ukusu, niti o tome kakvih sve vrsta ima, iako obožavam i paradajz i sve njegove prerađevine. Hm… Njegove prerađevine ili prerađevine od njega? Jer ako kažem ovo prvo,  pomislim na buckasti,  rumeni paradajz kako se valjuška na izlazu iz supermarketa,  noseći u cegeru tetrapak Tomatina. Paradajz i njegova prerađevina. Nije to sad,  međutim,  tema, a ni meni gramatika nije jača strana.

Ono što me zanima je poreklo reči. Što se tiče naziva koji se koristi u mnogim jezicima,  tomato u raznim varijantama, on je došao od Inka, koji su ovo voće nazvali tomalt. Paradajz je u Evropu došao iz Perua, i  tu stvari počinju malo da se komplikuju.  Neki narodi su samo malo izmenili postojeći naziv,  ali ne svi.

Italijani zovu paradajz pomidoro. Zlatna jabuka. Pitam ja mog vernog prijatelja Gugla, a on mi kaže da su oblik i boja paradajza asocirali na – ljubav. Zbog srca svakako, ali očigledno i zbog jabuke, jer reč pomidoro je došla od izvesnog botaničara Pierandrea Matthioli (ostavljam ime u originalu, ako neko želi da gugla dalje), koji taj naziv pominje 1544. godine. Tada se, valjda, jabuka i na italijanskom još uvek zvala /pom/ kao i na francuskom. Ne znam italijanski, bar ne toliko. Uglavnom, taj čika je smatrao jabuku moćnim afrodizijakom, nazivajući je zlatnom jabukom, što dalje vodi do francuskog  pomme d’amour , dakle, ljubavna jabuka.  Naziv pomidor su u nekom trenutku maznuli Rusi, verovatno još i neki narodi, ali bitno je da se on koristi kao takav.

E sad, u srpskom jeziku koristimo nemačku reč der Paradeiser (austrijski nemački). Što je mene podsetilo na englesku reč paradise. Raj? Pa da, naši susedi Hrvati koje sam uvek cenila za to što izbegavaju tuđice (nemam ništa protiv tuđica, ali čemu one, ako postoji slovenska reč), lepo kažu rajčica.  Znamo da je paradajz voće, pa sad možemo da se zapitamo šta je to u stvari Eva ponudila Adamu, i dal’ je to nešto raslo na drvetu, il’ na pritki nekoj. I sad, čovek bi očekivao da i Englezi, poput Austrijanaca, koriste svoju reč za raj da bi nazvali paradajz. E pa ne, oni ostavili sebi original – tomato!

Sve u svemu, srcoliki afordizijak crvene boje bi trebalo da nas asocira na raj i na ljubav. A mi od te divote pravimo salatu i sok, kuvamo soseve razne, pravimo kečap i šta sve ne još. S ljubavlju i uživanjem, kao da smo u raju!

Како је настала реч село

Реч село́ је иста и изговара се са истим нагласком на руском, бугарском, украјинском, белоруском, а потиче од древно-руске речи село, са значењем „насеобина, насеље, поље“, старословенски село „насељено место, насеља, стамбене куће и пољопривредне зграде; поље, земља. На српском, хрватском, словеначком и чешком реч је другачије наглашена а значење углавном исто – место где обитавају људи, где живи стока, где се складиште намирнице.
Пољска реч sioɫo и реч у истом језику siodɫo, па на чешком sídlо, доводе нас до речи „седло“, које има различита значења али јој је корен свакако у почетној речи село́. У вези са значењем речи село, узмимо пример руског и пољског (ленштина сам, имам посла, а и да не давим много), данас се село у смислу насеља каже на руском „деревня“, што значи првенствено пашњак (и, гле чуда, нема везе с дрветом већ са древно-индијском речју dū́rvā «врста проса», а о пореклу речи дрво ћемо други пут), а тек потом добија остала горе наведена значења. 
Пољска реч за оно што ми зовемо селом је wieś, потиче од латинског vicus, oдатле је настало и староенглеско wic, а све заједно потиче од санскритске речи viś. Па шта нас брига, питате се ви, код нас је село село, и шта сад ту wic, viś… Е па зато што одатле потиче завршетак презимена -вић! 
За овај пут доста…
Подаци преузети одавде
http://www.classes.ru/all-russian/russian-dictionary-Vasmer-term-3142.htm
http://www.conlanger.fora.pl/lingwistyka,5/pytania-o-etymologie-w-polskim,1819.html